Zamislite dve flaše na stolu. Jedna košta 600 dinara, druga 6.000. Većina nas je unapred ubeđena u ishod, a ubeđenost je ono što ovde pravi problem. 🍷 Naučnici i sommelieri već decenijama pokušavaju da razdvoje ono što vino jeste od onoga što mislimo da jeste, i rezultati su, blago rečeno, nezgodni za ponos.
Mislim da je to jedna od najzanimljivijih tema u celoj vinskoj kulturi. Ne zato što dokazuje da je skupo vino prevara (nije), nego zato što pokazuje koliko je naše iskustvo ukusa uslovljeno onim što znamo pre prvog gutljaja. Hajde da razmrsimo šta se zaista dešava. ✨
Šta slepi testovi stvarno pokazuju 🧪
Najpoznatiji podatak dolazi iz rada Journal of Wine Economics koji potpisuje Robin Goldstein sa kolegama. Analiza obuhvata 6.175 ocena iz 17 slepih degustacija, a cene flaša kreću se od 1,65 do 150 dolara. Sve je dvostruko slepo, što znači da ni onaj ko služi ni onaj ko pije ne zna šta je u čaši, osim boje. U studiji o slepim degustacijama i ceni vina zaključak je jasan: kod ljudi koji ne znaju cenu, veza između cene i ocene je mala i negativna, pa u proseku skuplja vina uživaju nešto manje.
Pročitajte to još jednom. Ne “isto”, nego čak malo manje. 😅
Važno je ne preterati sa zaključkom. Nekoliko godina kasnije, ponovljeni testovi sa crvenim bordoom i belim burgundcem dali su blažu sliku. U tri od četiri degustacije nije bilo nikakve veze između cene i uživanja, a u jednoj je veza bila negativna. Dakle, skuplje ne pobeđuje, ali ni masovno ne gubi.
Evo šta iz ovoga izvlačim:
Cena nije pouzdan prediktor uživanja kod običnih ljubitelja vina
Efekat je mali, ne dramatičan, pa ga ne treba prodavati kao senzaciju
Uzorak je veliki, ali većinski američki, pa ne znamo kako bi ispao u Srbiji
Rezultat važi za prosečnog degustatora, ne za svakog pojedinca
Šta mislite, kako biste vi prošli? Kad poslednji put niste znali cenu vina koje pijete, da li ste ga ocenili drugačije nego inače?
Mozak plaća račun pre prvog gutljaja 🧠
Zašto onda tako čvrsto verujemo da skuplje znači bolje? Deo odgovora leži u glavi, doslovno. Tim oko Hilke Plassmann (INSEAD) stavlja ljude u MRI skener i daje im isto vino sa različitim cenama. Kad je cena viša, aktiviraju se medijalni prefrontalni korteks, koji upoređuje cenu i očekivanja, i ventralni striatum, deo sistema nagrade. Vino je isto, ali mozak je već odlučio da će biti dobro. Više o tome možete pročitati u izveštaju Decantera o mozgu koji zamišlja bolji ukus.
Zanimljivo je i da laž radi samo u jednom smeru. U eksperimentu sa Univerziteta u Bazelu, 140 degustatora dobija tri verzije italijanskog vina. Najjeftinije vino, predstavljeno sa četiri puta višom cenom, ocenjuje se kao prijatnije od stvarno skupog vina, dok obrnuti trik nema efekta. Drugim rečima, lako nas je ubediti da je nešto vrednije, ali teže da je manje vredno.
Marketing placebo efekat, kako ga zovu istraživači, ima i svoje praktične posledice:
Lepa etiketa i teška boca podižu očekivanja pre nego što otvorimo vino
Preporuka nekog autoriteta deluje slično kao visoka cena
Poklon-vino skoro uvek ima bolji ukus od onog kupljenog u akciji 🎁
Čak i svest o efektu ne briše ga u potpunosti
Ovde sam iskreno podeljen. Jedan deo mene kaže da je to pomalo tužno. Drugi deo kaže da je očekivanje, ako je prijatno, deo užitka, i da nema razloga da ga prezremo. Gde vi povlačite liniju?
Pariz 1976, kad su Francuzi izgubili na svom terenu 🍾
Ako želite najglasniji primer slepe degustacije u istoriji, to je Judgment of Paris. Maja 1976. godine devet francuskih sudija degustira deset belih i deset crvenih vina, među kojima su šest kalifornijskih chardonnaya i šest cabernet sauvignona rame uz rame sa burgundcima i bordoima. Organizator je britanski trgovac Steven Spurrier, a niko ozbiljan ne očekuje iznenađenje.
Pobeđuju Kalifornijci. Prvi je 1973 Chateau Montelena, a ispred svih crvenih završava Stag’s Leap. Novinar Time-a George Taber bio je jedini reporter u sali, a NPR u svom podsećanju beleži da je ceo događaj počeo kao reklamni štos, bez ikakve ambicije da promeni svet vina.
Treba biti pošten i reći da je to bio mali uzorak i da su devet sudija ipak samo devet ljudi. Ali poenta nije statistika. Poenta je u tome što se ugled, bez čaše i etikete, odjednom pokazao kao nepouzdan vodič. 🌍
Šta je Pariz promenio:
Slepa degustacija postaje ozbiljniji standard poštene procene
Novi svet dobija samopouzdanje, a stari svet pritisak
Vinari počinju da razmenjuju znanje i poređenja češće nego ranije
Boce pobednika danas stoje u Smitsonijanu 🏛️
Ali skupo vino nije prevara 🌿
Pre nego što pohrlite da bacite sve što košta preko 3.000 dinara, jedna važna napomena. Isti Goldstein nalazi da kod ljudi sa vinskom obukom odnos cene i uživanja nije negativan, već nenegativan. Znači, što više probate i što više razumete, to ćete češće prepoznati ono što cena zaista plaća: kompleksnost, strukturu, sposobnost da vino sazreva, mali prinos, rad u vinogradu.
Studije kažu nešto uže nego što naslovi sugerišu. Neupućeni potrošači ne treba da očekuju veće uživanje samo zato što je vino skupo ili hvaljeno od stručnjaka. To nije isto što i “skupo je loše”. Neka vina su skupa jer su retka, ne jer su bolja, a neka su skupa i bolja, samo što to ne mora da bude očigledno u petak uveče uz pizzu. 🍕
Zato predlažem praktičan pristup:
Napravite slepu degustaciju kod kuće, sa kovertom ili alu-folijom oko flaše
Uključite jedno skupo, jedno srednje i jedno jeftino vino iste vrste
Ocenjujte pre otkrivanja, pa tek onda gledajte cenu
Zapišite razlike, jer vaše sećanje će posle prepravljati rezultat u korist cene
Ponovite posle nekoliko meseci, kad vam se nepce razvije 🌿
Na kraju, odgovor na pitanje iz naslova glasi: ne, skuplje vino ne znači uvek bolje, a naročito ne znači bolje za vas, ovog trenutka, na ovom stolu. Nauka kaže da je cena dobar marketing i osrednji vodič. Ostaje vam jedina metoda koja radi: pijte slepo, zapisujte pošteno i verujte jeziku, a ne etiketi.
Kad ste poslednji put kupili flašu samo zato što je bila skupa, i da li bi vam se dopala da ste je probali slepo? 🍷