Svako od nas je bar jednom stajao pred policom u vinoteci, držao u jednoj ruci flašu od 500 dinara, u drugoj onu od 5.000, i pitao se da li ta razlika u ceni zaista znači deset puta bolje vino. 🍷 Mislim da je ovo jedno od onih pitanja koje svi postavljamo, a retko ko na njega iskreno odgovori, jer priznati da ne osećaš razliku zvuči skoro kao priznanje da nemaš ukusa.
Nismo napravili laboratorijsku studiju sa stotinama ispitanika, budimo iskreni. Organizovali smo neformalnu, slepu degustaciju u manjem društvu, uporedili utiske i to sve postavili pored ozbiljnih naučnih istraživanja koja se decenijama bave baš ovim pitanjem. Rezultat je mešavina ličnog iskustva i tuđih podataka, a verujem da je upravo ta kombinacija najpoštenija slika koju vam neko može ponuditi. 🥂
Šta kažu nauka i statistika, a ne prodavac u vinoteci
Pre nego što ispričam šta smo mi primetili, vredi pogledati šta su primetili ljudi koji su ovo radili ozbiljnije i na hiljadama uzoraka. 📊 Najpoznatije istraživanje na ovu temu sproveo je Robin Goldstein sa saradnicima, objavljeno u Journal of Wine Economics 2008. godine. Analizirali su više od 6.000 slepih degustacija, gde učesnici nisu znali ni cenu ni proizvođača vina koje piju. Rezultat je gotovo neverovatan: korelacija između cene i ocene ukusa bila je mala i, kod prosečnih potrošača, blago negativna. Drugim rečima, ljudi koji ne znaju cenu u proseku malo više uživaju u jeftinijim vinima, a ne u skupljim. Ceo nalaz možete pogledati u originalnom radu objavljenom kod Američkog udruženja vinskih ekonomista, a jedini izuzetak su bili ispitanici sa formalnom vinskom obukom, kod kojih se pojavila blaga pozitivna veza.
Ali priča ide dalje, i tu postaje zaista zanimljivo. Neuronaučnica Hilke Plasman, danas na poslovnoj školi INSEAD, sa kolegama sa Stanforda i Kalteha je 2008. godine sprovela eksperiment sa fMRI skeniranjem mozga. Dvadeset učesnika je kušalo isto vino, ali im je svaki put rečeno da je reč o drugačijoj etiketi i drugačijoj ceni, od 5 do 90 dolara. Kada su verovali da piju skuplje vino, aktivirao se deo mozga zadužen za doživljaj zadovoljstva. ✨ Isto vino, ista čaša, drugačija cifra na papiriću, a drugačiji signal u mozgu. Ceo nalaz je objavljen u Proceedings of the National Academy of Sciences, a pristupačan pregled eksperimenta dala je i Kalteh u svom saopštenju za javnost. Pitanje koje se prirodno nameće, a mislim da je vredno da ga postavite sebi iskreno: koliko puta ste vi, a da to niste ni primetili, “osetili” da je vino bolje samo zato što ste znali koliko je koštalo? 🤔
Zašto srpsko vino od 500 dinara i ono od 5.000 dinara uopšte postoje u istoj polici
Ovde stvari postaju konkretnije, jer nauka o percepciji je jedna stvar, a realni troškovi proizvodnje su druga. 💶 Prema analizi ekonomiste Branislava Anđelića, osnivača vinarije Plavinci, domaći proizvođač kvalitetnog vina ima trošak od oko 3,10 evra po flaši i pre nego što grožđe stigne do prese, a taj trošak naraste na skoro 5,8 evra do trenutka kada flaša stigne u maloprodaju, i to bez ijednog dinara za marketing. Ceo tekst sa proračunom možete pogledati na portalu Agro vesti. To znači da flaša od 500 dinara, dakle nešto više od 4 evra, kod ozbiljne male vinarije jedva pokriva sirovinu i regulatorne troškove, a kamoli rad, ambalažu i maržu.
U Srbiji trenutno posluje oko 500 registrovanih vinarija, dok se čak 40 procenata domaćih potreba i dalje pokriva uvozom, uglavnom jeftinijim vinima iz regiona. To znači da onaj budžetski segment od 500 do 1.000 dinara često i nije domaće poreklo, ili je proizveden u velikim količinama gde ekonomija obima obara cenu po flaši. S druge strane, flaša od 5.000 dinara najčešće dolazi iz:
male vinarije sa ograničenom, ručno branom berbom
starijih čokota koji daju manji, ali koncentrisaniji prinos
odležavanja u hrastovim bačvama, što nosi i vreme i novac
ograničene serije od svega nekoliko hiljada flaša, ono što bi se na terroir žargonu zvalo mikro-proizvodnja
brenda i reputacije koja je, priznajmo, ponekad vrednija od onoga što je u čaši 🌍
Nije uvek jasna linija između ova dva sveta, i mislim da je upravo to ono što nas je najviše zanimalo kad smo krenuli u ovaj mali eksperiment.
Naš neformalni test: šta smo primetili kad smo sipali na slepo
Uzeli smo šest flaša, tri iz nižeg ranga (oko 500 do 800 dinara) i tri iz višeg (oko 4.500 do 5.500 dinara), sve crvena vina od domaćih sorti da bismo izbegli poređenje jabuka i krušaka. Flaše smo umotali u foliju, obeležili brojevima i sipali petoro ljudi koji piju vino redovno, ali nisu profesionalni degustatori. Ovo nije nauka, to odmah priznajem, ali je pošteno iskustvo koje verujem da mnogi od vas mogu da ponove kod kuće za jedno veče. 🍇
Šta smo primetili, sasvim iskreno:
razlike u aromi su bile najuočljivije, skuplja vina su imala kompleksniji, slojevitiji nos
razlike u finišu, odnosno koliko dugo ukus ostaje posle gutljaja, takođe su išle u korist skupljih vina
kod dva jeftinija vina, tanini su bili oštri i pomalo agresivni, što se lako pobrka sa “lošim kvalitetom”, a zapravo je često samo mlado vino
nijedno jeftinije vino nije bilo neprijatno ili pokvareno, što govori da je osnovni kvalitet proizvodnje u Srbiji zaista solidan 🍷
kada smo skinuli foliju, dvoje učesnika je promenilo mišljenje o tome koje im se vino najviše dopalo, čim su videli etiketu i cenu
Baš taj poslednji nalaz se poklapa sa onim što kaže Goldsteinova studija, cena menja doživljaj i posle toga što je čaša već prazna. Da li biste vi bili spremni da probate ovakav test kod kuće, potpuno na slepo, sa nekim ko vam servira vino bez etikete? Iskreno mislim da bi vas rezultat iznenadio, u oba pravca.
Kad vredi platiti više, a kad samo plaćate etiketu
Posle svega, moj zaključak nije da je skupo vino prevara, jer nije. 🍇 Razlika postoji, samo nije uvek linearna i nije uvek tamo gde je očekujete. Evo na šta bih ja lično obraćao pažnju pre nego što potrošim 5.000 dinara na jednu flašu:
da li je vino iz manje poznatog, ali kvalitetnog regiona, gde plaćate manje za isti nivo zanata
da li postoji podatak o starosti čokota i prinosu po hektaru, jer manji prinos skoro uvek znači koncentrisaniji ukus
da li je vino odležavalo u hrastu i koliko dugo, jer to direktno utiče na cenu proizvodnje
da li kupujete drugu ili treću najjeftiniju stavku na vinskoj karti u restoranu, jer tu se najčešće krije najbolji odnos cene i kvaliteta
da li ste probali vino pre nego što ste videli cenu, makar mentalno pokušali da procenite koliko bi ono trebalo da košta 🧐
Ako tražite konkretne domaće predloge u nižem cenovnom rangu, na Vinozofiji smo već pisali o sedam vina ispod 1.000 dinara koja stvarno iznenade kvalitetom, a ako vas zanima šira priča o psihologiji cene i ukusa, imamo i tekst posvećen baš tome da li skupo i jeftino vino stvarno stoje na dve strane iste ravni. Za one koji tek uče kako da se snađu pred policom, koristan je i vodič sa pet pitanja koja treba da sebi postavite pre kupovine flaše.
Skupo vino ume da bude izvanredno, i ne kajem se ni za jedan dinar potrošen na neke od tih flaša. Ali jeftino vino, ono pošteno napravljeno, ume da vas oduševi na način koji nijedna etiketa ne može da objasni. 🧡 Sledeći put kad stojite pred policom, probajte nešto novo, sakrijte etiketu ako možete, i recite mi u komentarima da li vam se procena promenila kad ste je konačno videli.