Narandžasto vino: Šta je to, zašto ga svi piju i da li treba i ti?
Nije napravljeno od narandži, nije ni belo ni crveno, i to je tačno ono zbog čega svi pričaju o njemu.
Neko ti naruči vino u baru. U čaši je nešto boje zrelih kajsija, mutno, sa mirisom koji miriši na sušeno voće, orahe i možda malo kantariona. “Šta je ovo?” pitaš. “Narandžasto vino,” kaže konobar s osmehom koji govori znaš, nisam ni ja skroz siguran. Pa ajde da to razrešimo jednom za svagda.
Narandžasto vino je jedan od onih pojmova koji zvuče kao marketing, a zapravo opisuju nešto sasvim konkretno i staro nekoliko hiljada godina. Nije napravljeno od narandži. Nije novi trend koji je izmislila neka berlinska vinoteka. I nije isto što i belo vino koje je dugo stajalo u frižideru, mada i to nekad bude slučaj. Ovo je posebna kategorija, posebna tehnika, posebna filozofija.
I, da odmah odgovorimo na pitanje iz naslova, verovatno treba da ga probaš. Ali hajde da najpre objasnimo šta si uopšte ispijao.
Tehnika je stara, ime je novo 🍇
Ako bi neko rekao da je narandžasto vino izmišljeno u nekoj modnoj vinoteci negde između 2005. i 2012. godine, bio bi krivo. Veoma krivo. Ova tehnika vodi poreklo iz Gruzije, gde prema arheološkim nalazima vinari fermentišu belo grožđe na koži već nekih 8.000 godina. To je otprilike onoliko dugo koliko postoji organizovano vinogradarstvo uopšte.
Gruzijci su koristili posude od gline zvane kvevri (izgovara se “kvevri”), koje bi zakopali u zemlju i u njima ostavili zdrobljeno grožđe, koru, semenke, ponekad i stapke, da fermentišu mesecima. Zemlja je bila prirodna regulacija temperature. Rezultat je bio vino amberne boje, taninske strukture i složenih aroma — dakle, narandžasto vino, mada ga tadašnji Gruzijci nisu tako zvali. Oni su ga zvali amber vino, i taj naziv opstaje do danas. UNESCO je 2013. upisao tu tradiciju na svoju listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva, što govori koliko je to ozbiljna stvar.
Tehnika se polako proširila kroz antički svet, a onda je, sa industrijalizacijom vinarstva u 20. veku, gotovo nestala. Skoro. Jer gruzijska tradicija nikad nije potpuno umrla, i upravo odatle je krenulo ovo savremeno interesovanje.
Evo suštine procesa:
Belo grožđe se bere i drobi kao i obično
Umesto da se kora odmah odvoji od soka (kao što je slučaj kod klasičnog belog vina), kora ostaje u kontaktu sa sokom tokom fermentacije
Taj kontakt može trajati od nekoliko dana do nekoliko meseci, zavisno od željene intenzivnosti
Tokom tog vremena, kora predaje soku tanine, pigmente i aromatska jedinjenja, što daje narandžastu boju, strukturu i dubinu okusa
Dakle, narandžasto vino je u osnovi: belo grožđe, crvena tehnika. Jednostavno kao ideja. Složeno kao rezultat.
Josko Gravner, Radikon i kako je Evropa ponovo otkrila ono što je zaboravila 🍷
U drugoj polovini 20. veka, friulanski vinari u severoistočnoj Italiji gledali su s užasom kako industrija preuzima vinogradarstvo. Josko Gravner iz Oslacije i Stanko Radikon sa imanja u neposrednoj blizini devedesetih su doneli odluku koja je u to vreme izgledala kao luda: odbacili su moderne metode i krenuli da istražuju drevne tehnike.
Gravner je 2000. godine posetio Gruziju. Ono što je video promenilo je sve. Prema Wine Spectator-u, od 2001. godine Gravner fermentira sva svoja bela vina u zakopane kvevri posude, a vina otpušta tek posle sedam godina starenja. Radikon je paralelno, bez Gruzije u životopisu, razvio sličnu filozofiju: dugo maceriranje Ribolla Gialle na kori, bez sulfit aditiva, sa višegodišnjim stajanjem u neutralnom hrastovom buretu.
Oba su dobila potpuno negativne kritike u početku. Gambero Rosso, tada možda najuticajniji italijanski vinski vodič, povukao je svoja ranija odlikovanja. Deo klijenata otišao je. Ostali su radili dalje.
Danas se smatra da je ta “radikalna” odluka iz sredine devedesetih, gotovo jednoglasno, pokrenula moderni talas narandžastih i prirodnih vina u Evropi. Decembra 2024. konzorcijum Friuli Collio glasao je s 72% za iza da napokon zvanično prizna kategoriju narandžastog vina unutar svog appellationa, što je istorijska promena za region koji je decenijama tretirao Gravnerova i Radikonova vina kao da su neka vrsta vinarskog Divljeg Zapada.
Ključni producenti koji su vredni pažnje:
Josko Gravner (Italija, Oslavia) — rodonačelnik modernog amber vina, radi jedino u kvevri posudama
Radikon (Italija, Oslavia) — naslednik Stanka Radicona koji je preminuo 2016, sad vodi sin Saša; vina puna karakter, tanina i smisla
Movia (Slovenija) — vinarija tačno na granici Italije i Slovenije, pionir prirodnog vinogradarstva na Balkanu
Edi Kante (Italija/Slovenija) — bliski saradnik i deo iste generacije kao Gravner i Radikon
Šta zapravo piješ? 🧡
Dobro. Sad kada znaš odakle dolazi, vreme je da razgovaramo o tome kako narandžasto vino zapravo okusi.
Kratki odgovor: nije ni belo ni crveno. Dugački odgovor: to je baš ono što ga čini uzbudljivim.
Zbog kontakta s korom, narandžasto vino ima tanine kojih u klasičnom belom vinu skoro da nema. Ti tanini daju teksturu, onaj suvi osećaj na nepcu koji poznaješ iz crvenih vina. Istovremeno, kiselost je visoka kao kod belog vina, a aromati su kompleksniji nego kod oba. Ono što dobijaš je kombinacija koja izgleda ovako:
Suvo kajsije i breskve — ponekad sveže, ponekad kompotske
Kora narandže i citrusne note, jasno
Orašasti plodovi (orah, lešnik) — naročito kod starijih ili oksidativnijih stilova
Biljni i čajni tonovi — kamilica, suvo bilje
Zemljane, mineralne podloge kod vina iz kvevri posuda
Ponekad, sasvim otvoreno, nota fermentisane hrane: kimči, testo za hleb, voćni vac
Da li to zvuči privlačno? Možda, možda ne. Zavisi od ukusa. Ali treba znati da ne sva narandžasta vina ukuse isto. Ona s kraćim kontaktom kore (par dana) su bliža punotelom belom vinu s malo više strukture. Ona s višemesečnim maceracijom su suštinski drugačije piće — teška, taninska, slojevita.
Da li si ikad probao narandžasto vino? Javi u komentarima koji je bio tvoj prvi utisak.
Pariranje s hranom: gde narandžasto vino zapravo blista 🌿
Ovde je stvar posebno interesantna, jer narandžasto vino rešava jedan od večnih problema vinske kulture: kako upariti vino s teškim, začinjenim, fermentisanim jelima.
Klasična bela vina su prefinjena, ali krhka. Lako ih pregaze jaki ukusi. Crna vina su robusna, ali mogu zagušiti delikatan obrok. Narandžasto, sa svojom taninom i kiselošću, stoji između i to nije kompromis, to je prednost.
Prema stručnjacima iz Forest Wines, tanini narandžastog vina lepo podnesu kokosove karije i tažine, dok mediteranski karakter pojačava bliskoistočnu kuhinju. Doreen Winkler, somelijerka koja se specijalizovala za prirodna vina, tvrdi da Radikon Ribolla Gialla odlično ide uz patku sa pet začina, gde savoury note i taninska tekstura pojačavaju, umesto da se sukobljavaju sa začinima.
Konkretno, narandžasto vino je odlično uz:
Fermentisanu hranu — kimči, kiseli kupus, miso, aged sirevi
Začinjena jela — indijski kariji, marokanski tagine, tajlandska kuhinja
Morske plodove s bogatim umacima, ne samo uz prstace na maslinovom ulju
Vegetarijanska jela sa puno umami ukusa — pečurke, pečeni koren, grilovan poriluk
Mešane daske sireva raznih intenziteta, što kod većine vina nije opcija
Jedna praktična napomena: narandžasto vino se ne služi jako hladno kao belo. Optimalna temperatura je 14–16°C, dakle bliže lakom crvenom. Previše hladno, gube se aromati. Previše toplo, tanini postaju agresivni.
Da li treba da ga piješ? Iskreno, da — ali biraj pažljivo 🍾
Tržište narandžastih vina raste brzo. Prema podacima iz 2025. godine, globalno tržište narandžastih vina vredelo je oko 280 miliona dolara i projektovano je na skoro duplo do 2035. Online prodaja rasla je neverovatnih 99% u jednoj godini. Naručujemo ga više, tražimo ga više, pišemo o njemu više.
To nije slučajno. Narandžasto vino se dobro uklapa u širi trend koji Vinozofija već neko vreme prati: potražnju za vinima s manjom intervencijom, više autentičnosti i vidljivog porekla. Kao što je Isabelle Legeron, osnivačica manifestacije Raw Wine, rekla za Decanter, “sva prirodna vina su organska, ali nisu sva organska vina prirodna.” Narandžasta vina u tu priču ulaze prirodno, jer drevna tehnika fermentacije na kori sama po sebi podrazumeva manje intervencija u podrumu.
Ipak, ima i onih kojima se narandžasto vino ne dopada, i to je potpuno legitimno. Neka su previše oksidativna, previše “funkastična”, previše daleko od onoga što podrazumevaš pod “belim vinom.” Ako si tipičan ljubitelj sveže, citrusne Sauvignon Blanc-e, možda je bolje početi s lakšim narandžastim stilovima. Ako uzimaš vina koja idu uz egzistencijalnu krizu, narandžasto se uklapa savršeno.
Neka vina za početak:
Ramato od Pinot Grigia — italijanski stil, manji tanin, lak ulaz u kategoriju
Bura-Mrgudić Rukatac iz Dalmacije — odlična vrednost, mediteranski karakter
Eazy Oranzna iz Slovenije — pristupačno, aromatično, tlo za sve početnike
Radikon Slatnik (Chardonnay/Friulano) — za one koji žele da razumeju šta je suština stila
I možda najvažniji savet: kad probaš narandžasto vino po prvi put, probaj ga uz hranu. Nikako same. Tanini i tekstura koji na prvom gutljaju deluju neobično, uz pravo jelo sednu na mesto i odjednom sve ima smisla.
Koje od gore navedenih vina bi hteo da probaš prvi, i zašto baš to?
Narandžasto vino nije za svakoga odmah. Ali gotovo svako ko mu dâ pravu šansu — uz pravu hranu, na pravoj temperaturi, s pravim sagovornicima — razume odakle potiče sva ta halabuka. Drevna tehnika koja je preživela hiljade godina, pa bila zaboravljena, pa je par tvrdoglavih vinara iz Friulija i Gruzije ponovo izvuklo na svetlo: to je priča vredna jedne čaše.
Više o tome kako sortirati prirodna, organska i biodinamička vina i razumeti razlike pronađi na Vinozofija tekstu o organskim i prirodnim vinima. Pitanje koje ostavljam tebi je sledeće: da li ti je važno kako je napravljeno vino koje piješ, ili samo bira po ukusu — i misliš li da ta dva pristupa moraju biti suprotstavljena?