5 vinskih tradicija iz sveta koje izgledaju ludo, a potpuno su normalne tamo
Od vina bačenog na ulici u Španiji do mladoženje koji čeka da ga nevesta pronađe s čašom palminog vina u ruci, evo šta se dešava kad vino izađe iz čaše i uđe u obred.
Mi u Srbiji imamo svoja pravila. Belo se služi ohlađeno, crno na sobnoj temperaturi ili bar blizu nje, čaša se drži za dršku, i ako neko pomeša vino sa kockom leda, ceo sto obično zastane u tišini. 🍷 To je naš mali, uredan svet pravila koja smo prihvatili kao univerzalne istine. A onda odeš malo dalje i shvatiš da je normalno mnogo relativniji pojam nego što misliš.
U nekim kulturama vino se ne pije, već se njime gađaju stranci. Negde se mladoženja krije u gomili gostiju i čeka da ga nevesta pronađe s čašom u ruci. Negde je sasvim uobičajeno da neko naspe led u čašu skupog crvenog vina i niko ni ne trepne. Ono što nama zvuči kao ludilo, tamo je tradicija stara vekovima, ili je bar postala tradicija za par decenija, što u današnjem svetu brzih trendova ume da bude skoro isto.
Skupili smo pet vinskih običaja iz različitih delova sveta koji na prvi pogled deluju kao nešto što bi trebalo prijaviti policiji, a zapravo su duboko ukorenjeni deo lokalne kulture. Ako posle ovoga budeš gledao svoju čašu malo drugačije, mislim da smo uradili svoj posao. ✨
Gruzija: vino koje se ne sme spustiti dok se ne isprazni
Krenimo od zemlje koja tvrdi, sa dosta dokaza u rukavu, da je kolevka vina. U Gruziji se vino pravi u kvevriju, ogromnoj zemljanoj posudi u obliku jajeta koja se zakopava duboko u zemlju, gde vino fermentiše mesecima zajedno sa korom, semenkama i peteljkama grožđa. 🍇 Ova metoda je toliko stara i toliko važna za gruzijski identitet da je UNESCO 2013. godine uvrstio tradicionalni gruzijski način pravljenja vina u kvevriju na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, a Decanter je u svom izveštaju o tome preneo da arheološki tragovi ove prakse sežu čak 8.000 godina unazad.
Ali pravo ludilo nije u posudi, već u obredu koji ide uz nju. Gruzijska supra, tradicionalna gozba, ima svog tamadu, tostmajstora koji vodi celu večeru kroz strogo određen redosled zdravica. Nije reč o kratkom “živeli”. Tamada ume da drži govor koji traje i pet, deset minuta, o prijateljstvu, precima, ljubavi, dok gosti strpljivo čekaju da podignu čaše.
Ono što bi kod nas izazvalo pravu paniku jeste kantsi, rog za piće koji se koristi za posebne zdravice. Kad ti neko dodeli kantsi, pravilo je jasno:
ne možeš ga spustiti dok ga ne isprazniš
ne postoji varijanta “samo mali gutljaj”
odbijanje se smatra uvredom prema domaćinu
očekuje se da se sve popije u jednom potezu, bez zastajkivanja
čim ga isprazniš, sledi već sledeća zdravica
Zvuči kao noćna mora za svakog ko voli da kontroliše tempo večeri, ali za Gruzijce je ovo jedini pravi način da se pije vino u društvu. 🥂 Mislim da bi neko iz naše kulture “polako i s merom” prvo pomislio da je upao u takmičenje, a zapravo je upao u nešto mnogo bliže duhovnom iskustvu. Da li bi ti izdržao ceo rog bez zastajkivanja? 😉
Španija: grad koji jednom godišnje polije sebe vinom
Ako ti se čini da je gruzijski kantsi ekstreman, sačekaj da čuješ za Haro, mali grad u srcu Rioje. Svake godine, 29. juna, na dan Svetog Petra, hiljade ljudi oblače belo i penju se na obližnje stene kod Bilibija da bi jedni druge polili sa, otprilike, desetinama hiljada litara crvenog vina. 🍷 Zove se Batalla del Vino, doslovno “vinska bitka”, i to nije metafora. 🎉
Prema istoriji festivala koju detaljno prenosi Vikipedija, događaj ima korene u sporu iz 13. veka oko granice sa susednim gradom Mirandom de Ebro, a ono što je nekad bila procesija i osvećenje teritorije pretvorilo se, tokom vekova, u masovnu igru prskanja vinom. Zvanično je proglašen za festival od nacionalnog turističkog interesa 1965. godine, iako lokalci tvrde da su koreni obreda mnogo stariji, još iz doba pomena Svetog Felisesa iz 6. veka.
Kako izgleda jedno jutro u Harou:
učesnici se okupljaju oko sedam ujutru na gradskom trgu
povorku predvodi gradonačelnik, tradicionalno na konju
svi zajedno se penju do kapelice Svetog Felisesa
posle kratke mise počinje haos, vino iz kanti, flaša i vodenih pištolja
do podneva su, bukvalno, svi ljubičasti od glave do pete
Meni je lično najzanimljivije to što se sve ovo dešava usred jednog od najozbiljnijih vinskih regiona na svetu, regiona čije tempranillo vino uživa reputaciju jednog od najboljih u Evropi. Ista kultura koja neguje vino godinama u buradima od hrasta jednom godišnje odluči da ga prosto baci na komšiju. 😄 Ako ikad planiraš letnje putovanje po Španiji, sezona i vrste vina se lepo poklapaju, pa razmisli da li želiš ozbiljnu degustaciju ili pranje veša u crvenom vinu.
Ukrajina: cipela kao čaša
Sad prelazimo na tradiciju koja je, iskreno, i meni trebalo dva čitanja da poverujem da je stvarna. Na tradicionalnim ukrajinskim svadbama postoji igra u kojoj gosti pokušavaju da ukradu mladinu cipelu. 👠 Ako u tome uspeju, stiču pravo da postave “kazne” ostatku svadbenog društva, a najčešća kazna je da neko popije šampanjac ili vino iz te iste cipele.
Danas se, iz higijenskih razloga, obično koristi mala čaša pričvršćena za cipelu umesto da se pije direktno iz nje, ali suština ostaje ista, neko će te noći piti alkohol iz obuće, uz smeh cele sale. 😅 Tradicija se ponekad povezuje sa starijim običajem “otimanja” mlade, gde mladoženja mora simbolično da je “otkupi” od gostiju, a cipela je samo jedan od simbola koji se u tom procesu gubi i vraća.
Nekoliko stvari koje ova tradicija otkriva o svadbenoj kulturi u Ukrajini:
svadba se ne shvata kao statičan događaj, već kao niz igara i izazova kroz noć
vino i votka imaju ulogu socijalnog lepka, a ne samo pića uz sto
postoji čitav niz sličnih “kazni” i rituala, poput premazivanja stopala svekrve pepelom
zdravice tokom večeri prati i uzvik “Hirko!”, što znači “gorko”, signal mladencima da se poljube i tako “zaslade” piće
Ako ti ovo sve zvuči kao dovoljan povod za malu, prijatnu egzistencijalnu krizu, imamo tekst o vinima koja idu uz baš taj osećaj. A ako se ikad nađeš na svadbi u Kijevu ili Lavovu, možda je pametnije da čuvaš cipele bliže sebi nego što misliš. 🍾
Nigerija: nevesta koja traži muža čašom u ruci
Kod naroda Igbo, jedne od najvećih etničkih grupa u Nigeriji, postoji svadbeni obred koji se zove Igba Nkwu, doslovno “nošenje vina”. Ovo nije samo simboličan gest u pozadini svečanosti, ovo je centralni trenutak cele svadbe. 🌍
Mladoženja se, uz pomoć porodice i prijatelja, sakrije negde među gostima. Mlada, obučena u tradicionalnu odeću, dobija čašu, ili tikvicu zvanu iko, punu palminog vina od svog oca i kreće u potragu kroz gomilu ljudi, dok je gosti namerno ometaju, šale se i upućuju je u pogrešnom pravcu, sve dok konačno ne pronađe svog verenika. 💃 Kad ga pronađe, klekne, otpije gutljaj, a zatim mu pruži ostatak da popije. Tek tada je, pred celom zajednicom, brak zvanično potvrđen.
Šta ovaj obred zapravo predstavlja:
javnu potvrdu da je nevesta slobodno i svesno izabrala svog partnera
ulogu palminog vina kao simbola jedinstva, ali i života koji nosi i slatke i gorke trenutke
kolektivnu odgovornost porodice i zajednice za taj brak, ne samo dvoje ljudi
povezanost sa širim nizom predsvadbenih rituala, uključujući donošenje vina kao znaka poštovanja porodici mlade
Prema detaljnom opisu tradicionalnog braka kod naroda Igbo na Vikipediji, jednom kad je vino ponuđeno i prihvaćeno, pregovaranje oko braka zvanično počinje i, prema običaju, vino se više ne vraća. Meni je najlepši deo to što u ovom obredu vino nije samo piće koje prati slavlje, ono je doslovno jezik kojim se izgovara pristanak. 🥃
Japan: vino sa kockicama leda, i niko se ne buni
Za kraj, nešto što neće šokirati nikog fizički, ali će zasigurno uzdrmati svakog ozbiljnog ljubitelja vina. U Japanu je poslednjih godina postala sasvim normalna, čak i poželjna, praksa da se vino služi na ledu. 🧊
Prema izveštaju američkog Ministarstva poljoprivrede iz 2015. godine, veliki japanski proizvođači pića, poput kompanije Suntory, aktivno su promovisali “vino na ledu” kao “novi način pijenja vina”, a lanci restorana poput Denny’sa uveli su ga na svoje menije, i to za crno i belo vino podjednako. Ono što bi u Bordou ili Toskani izazvalo zgražavanje, u Japanu se doživljava kao osvežavajuća, laganija alternativa klasičnom serviranju, posebno tokom vrelih i vlažnih leta. 🌡️
Zašto se ovo uopšte prihvatilo, evo par razloga koje navode i sami Japanci:
led ublažava alkohol i čini vino lakšim za piće uz obrok
u vrelim letnjim mesecima hladno vino jednostavno prija više
mlađa publika vino doživljava kao opušteniju kategoriju pića, sličniju koktelima
restorani poput Denny’sa su ga učinili dostupnim i “nepretencioznim”
Ono što ovu priču čini još zanimljivijom jeste da se dešava usred pravog buma domaćeg japanskog vinarstva. Prema opsežnom tekstu National Geographica o usponu japanskih vina, broj vinarija u Japanu se u poslednjoj deceniji skoro udvostručio, a japanska vina sve češće osvajaju medalje na prestižnim takmičenjima poput Decanter World Wine Awards. Dakle, ne radi se o zemlji koja ne razume vino, već o kulturi koja piše sopstvena pravila, bez obzira na to šta Evropa misli o tome. 🍶
Ako te ova ideja nervira koliko je nervirala mene kad sam prvi put čula za nju, možda je vreme da preispitaš odakle ti taj otpor. Nije svako vino napravljeno da se čuva u podrumu deset godina, neka su tu da se popiju brzo, hladno i bez previše ceremonije, baš kao što smo pisali i za sve koji tek ulaze u svet vina.
Sledeći put kad neko za tvojim stolom uradi nešto “čudno” s vinom, kocku leda, previše zdravica, možda čak i previše entuzijazma, seti se da je pojam normalno uglavnom pitanje geografije, a ne ukusa. Koja od ovih pet tradicija tebi deluje najluđa, a koju bi, iskreno, probao već sutra? 🍷