17. januara 1920. godine, tačno u ponoć, proizvodnja i prodaja alkohola su postali savezni zločin u Sjedinjenim Državama. Za vinsku industriju Kalifornije, koja je do tada imala preko 700 registrovanih vinarija, ovo je trebalo da bude smrtna presuda. I za većinu je to i bila. Ali negde u tom haosu, unutar samog teksta Volstedovog zakona, postojale su tri rupe, dovoljno velike da kroz njih provučeš čitavu vinariju. 🍷
Ono što je usledilo je jedna od najčudnijih poglavlja u istoriji vina: sveštenici koji su odjednom postali najbolje mušterije, kuće koje su legalno pravile hiljadu flaša godišnje “za ličnu upotrebu”, i grožđe koje je moralo da preživi mesec dana u vozu da bi uopšte stiglo do kupca. Neke vinarije koje danas znamo po imenu, i neke sorte grožđa koje danas smatramo klasikom, postoje baš zato što su iskoristile ove rupe pametnije od konkurencije. Ovo nije priča o tome kako je zakon propao. Ovo je priča o tome ko je znao da igra po njegovim pravilima.
Tri rupe u zakonu koje niko nije očekivao
Volstedov zakon je zabranio “opojna pića”, ali je, verovatno svesno, ostavio tri izuzetka koji su spasili industriju od potpunog kolapsa:
sakramentalno vino – sveštenici i rabini su smeli da nabavljaju vino za versku upotrebu, bez ograničenja u praksi
medicinsko vino – lekari su mogli da prepišu alkohol na recept, uz specijalan državni formular
kućna proizvodnja – svako domaćinstvo je smelo da napravi do 200 galona (oko 750 litara) vina godišnje, za sopstvenu potrošnju
Ta treća stavka zvuči kao administrativna sitnica, ali u praksi je značila nešto ogromno: skoro hiljadu flaša od 750 ml po domaćinstvu, svake godine, potpuno legalno. Zakonopisci su valjda mislili da će retko ko to iskoristiti do kraja. Pogrešili su. Amerikanci su se bacili na kućno vinarstvo takvim žarom da je, prema pojedinim procenama, ta proizvodnja narasla i do devet puta u odnosu na period pre zabrane. 🍇 Ako te zanima kako se čovečanstvo generalno snalazilo kad zakon ili priroda pokušaju da spreče vino da postoji, imamo tekst o tome kako smo kroz vekove čuvali vino da ne postane sirće, koji pokazuje da je ljudska domišljatost oko ovog pića stara koliko i samo vino.
Kuća oltarskih vina i porodica koja je prevarila zabranu
Nijedna priča o preživljavanju nije bolja od one o Beaulieu Vineyard u dolini Napa. Osnivač Georges de Latour i njegova supruga Fernande su, mnogo pre nego što je zabrana uopšte stupila na snagu, već imali odnos sa Katoličkom crkvom preko prodaje sakramentalnog vina, koji datira još iz 1906. godine. Kad je zakon stupio na snagu 1920, Beaulieu je već bio pozicioniran kao prvi nacionalni distributer vina Katoličkoj crkvi u zemlji.
Rezultat je gotovo neverovatan kad ga staviš pored sudbine ostatka industrije. Dok su druge vinarije zatvarale kapke, Beaulieu je preimenovao sebe u “The House of Altar Wines” i uvećao proizvodnju četiri puta. 😮 Bačve su, radi sigurnosti prilikom transporta, obeležavali kao “BRAŠNO”, da ih neko usput ne bi “slučajno” ispraznio. Do ukidanja zabrane 1933. godine, proizvodnja je prešla milion galona godišnje. Nisu bili jedini koji su ovaj put odabrali: Wine Enthusiast beleži da su i Concannon Vineyard, San Antonio Winery i Brotherhood Winery u Njujorku preživeli na potpuno istoj strategiji, uz opasku da je broj sveštenika i rabina u tim krajevima, hm, neobjašnjivo porastao tokom te trinaeste godine. Zvuči kao vic, ali istorija ga potvrđuje sasvim ozbiljno.
Vinske cigle, prevaren zakon i grožđe koje je moralo da putuje
Za one bez veza sa crkvom, postojalo je drugo rešenje, i moram priznati da je ovo moj omiljeni deo cele priče jer je toliko besramno da je skoro šarmantan. Vinarija Beringer je počela da prodaje “vinske cigle”, blokove sabijenog grožđanog koncentrata sa uputstvom na pakovanju koje je, doslovno, govorilo kupcu šta ne sme da uradi ako ne želi da napravi vino. Uputstvo je otprilike glasilo: rastopi u vodi, ali nemoj to ostaviti u tegli dvadeset jedan dan, jer će fermentisati. Naravno da su svi ostavljali tačno dvadeset jedan dan. 😄
Ovaj model prodaje grožđa direktno kućnim vinarima stvorio je čitav novi problem: kako preneti sveže grožđe preko cele države, u vagonima, tokom mesec dana putovanja, a da ne stigne u kašu. Rešenje je promenilo lice američkog vinogradarstva na desetine godina unapred. Sorte poput Pinot Noira ili Chardonnaya jednostavno nisu izdržale put. Umesto toga, uzgajivači su masovno zasadili Alicante Bouschet, takozvani teinturier soj debele kožice i tamnog mesa, koji je izgledao dramatično i, što je još važnije, preživljavao putovanje. Cena grožđa je, zahvaljujući ovoj potražnji, skočila sa devet i po dolara po toni na tristo sedamdeset pet dolara na vrhuncu 1924. godine. Vinogradari koji su se bavili “sokom za piće koje se, ako baš insistiraš, ne sme fermentisati” su, u suštini, bili među najprofitabilnijim poljoprivrednicima u zemlji.
Loza koja je preživela zabranu i danas rodi grožđe
Ono što retko ko pominje je da je zabrana, paradoksalno, dovela do neto povećanja zasađenih vinograda u nekim delovima Kalifornije, jer je potražnja za kućnim vinarstvom bila toliko velika. Jedan primer koji mi je posebno drag je Dickerson Vineyard u mestu St. Helena, danas jedan od najcenjenijih vinograda Zinfandela u dolini Napa, zasađen baš 1920. godine, prve godine zabrane, i doveden do pune rodnosti usred nje. Vinograd koji je nastao kao odgovor na kućnu potražnju za grožđem danas snabdeva neke od najozbiljnijih proizvođača u regionu.
Slična sudbina je zadesila i porodicu Pedroncelli kod mesta Geyserville, gde su stare loze Zinfandela na strmoj padini preživele deceniju zabrane i postale osnova za ono što danas zovu “Mother Clone”, kalem od kog su nastale nove generacije vinograda. Ako te zanima zašto je baš Zinfandel toliko čvrsto ušao u američku vinsku dušu, vredi znati da mu je genetski predak jedna dalmatinska sorta, otkriveno tek DNK analizom devedesetih godina prošlog veka. Ta veza dodatno objašnjava zašto je baš ta sorta bila dovoljno otporna, i po loznoj strukturi i po karakteru, da preživi trinaest godina zakonske gluposti. 🌿
Šta je ostalo kad se prašina slegla
Brojke posle ukidanja zabrane 1933. godine su surove. Od 700 vinarija koliko ih je bilo pre 1920, ostalo je tek oko 140, prema podacima koje navodi Smitsonijanov Nacionalni muzej američke istorije. Ono što je preživelo nije nužno bilo najbolje vino, nego najbolje pozicionirano: crkveni ugovori, medicinske dozvole ili sreća da imaš baš onu sortu grožđa koja podnosi transport.
Kvalitet je, iskreno, godinama trpeo posledice. Generacija zasađena zbog otpornosti na transport, a ne zbog ukusa, ostavila je Kaliforniju sa viškom Alicante Bouscheta i manjkom ozbiljnih belih sorti. Trebalo je da prođu decenije, i da Beaulieu dovede vinara André Tchelistcheffa iz Francuske posle ukidanja zabrane, da bi američko vino ponovo počelo da se tretira kao ozbiljna stvar, a ne kao nešto što se pravi u kadi. Zanimljivo je koliko je slučaj odlučio o tome ko će preneti znanje dalje, i koliko malo je taj ishod imao veze sa samim kvalitetom vina u trenutku kad je zabrana počela.
Sledeći put kad otvoriš flašu Zinfandela iz Napa doline, razmisli o tome da loza možda potiče baš iz onih godina kad je vino moralo da se pravi u tajnosti, ili uz blagoslov sveštenika. A ako te ova priča kopka dalje, potraži etiketu Beaulieu Vineyard i uporedi je sa onim što su prodavali pod imenom “House of Altar Wines”, istorija je, u ovom slučaju, doslovno napisana na flaši.